Čovek planira, a Bog se smeje

Ja sam Mila. Rođena sam u Novom Sadu. Živela prvo na Telepu, pa na Novom Naselju. Karlovačka gimnazija, pa Ruski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Bila sam apsolvent kad sam se udala i rodila prvog sina, i tu je počela ona vrsta životne priče u kojoj čovek planira, a Bog se smeje.

Ostala su mi "dva ispita i diplomski" kad se moja majka razbolela od raka. Umrla je posle dve godine lečenja. Te iste godine ostajem trudna sa drugim sinom i dobijam otkaz, jer sam se "usudila" da rađam decu bez pitanja poslodavca. Bio je to treći posao za pet godina, i treći put da mi neko drugi kroji odluke o mom telu i mom poslu.

Diplomski sam ostavila po strani, rodila drugog sina, i kad je imao samo tri meseca spakovali smo se i preselili u Budvu, jer je moj muž tamo već imao posao, a ja sam znala da ionako neću raditi neko vreme sa bebom. Nekoliko godina kasnije tamo je stiglo i treće dete. Otvorila sam svoju školu stranih jezika, jer na primorju, uz sav moj ruski i engleski, jednostavno nije bilo posla koji mi odgovara. Pet godina i preko dvesta učenika kasnije, škola je bila stvarna stvar, dok se politika nije promenila i potražnja za ruskim nije presušila preko noći.

U međuvremenu sam, između poslova i učenika, ipak položila taj poslednji "diplomski", vozeći se između Budve i Novog Sada, dok je muž sam čuvao decu. Iste godine mi je umro otac.

Moj muž je otišao u Švedsku u decembru 2015., bez posla i bez plana B. Ja sam sa troje dece ostala u Budvi još godinu dana, dok se on tamo osam meseci snalazio bez zaposlenja, a ja u Budvi bez učenika i posla. Kad sam mu se konačno pridružila sa decom, nakon godinu dana razdvojenosti, usledilo je sedam selidbi dok smo tražili ko će nam, sa troje dece, iznajmiti stan. Mesec pošto sam stigla saznala sam da imam rak dojke, operacija, hemoterapija, zračenje, usred svih tih preseljenja i snalaženja.

Posao sam gradila od nule i na švedskom koji sam tek učila, prvo kao zamena, ugovori na dve nedelje, pa na mesec, nikad sigurna da li ću raditi sledeći mesec. Paralelno sam upisala studije, dva fakulteta istovremeno, jer mi ni diploma nastavnika ruskog ni iskustvo predavanja engleskog nisu bili dovoljni po švedskim pravilima. Prvu licencu, za ruski, engleski i srpski kao maternji, dobila sam 2022., posle pet godina borbe. Drugu, za švedski kao strani jezik, jula 2025., posle još jedne obuke, ovog puta online, uz pun radni odnos.

Danas radim u istoj školi u kojoj sam pre par godina počela kao zamena, a sad sam tu zaposlena za stalno, kao licencirani nastavnik engleskog i švedskog, mentor deci koja tek stižu u Švedsku iz Kine, Tajlanda, Egipta, Amerike i Ukrajine. Dočekujem ih onako kako je nekad neko trebao da dočeka i moje dete, i ispraćam ih na jeziku koji su tek počeli da uče.

To je, u kratkim crtama, put od Novog Sada do Upsale. Nije bio pravolinijski, ali me je doveo tačno tamo gde treba da budem. Da mi je neko 2017. godine rekao da ću jednog dana predavati švedski jezik u švedskoj školi, ne bih mu verovala. Danas, kada stojim pred svojim učenicima, ponekad ni sama ne mogu da poverujem koliko se toga promenilo za ovih deset godina.